Konvencije

PPPS

Konvencija o kasetnoj municiji zabranjuje upotrebu, proizvodnju, skladištenje i prenos kasetne municije i zahteva od država da očiste zagađena područja u roku od 10 godina i unište zalihe ovog oružja u roku od 8 godina. Konvencija uključuje odredbe koje nalažu obavezu pruženja podrške žrtvama i ugroženim zajednicama. Potpisana je u decembru 2008. u Oslu i predstavlja najznačajniji međunarodni sporazum o razoružanju od Sporazuma o zabrani mina iz 1997.

Konvencija o kasetnoj municiji i Oslo-proces

Posle neuspeha pregovora o ograničavanju ili zabrani upotrebe kasetne municije u okviru Konvencije o određenim vrstama konvencionalnog naoružanja, Norveška je pokrenula paralelni proces za stvaranje međunarodnog pravnog instrumenta za zabranu kasetne municije.

Diplomatski proces za zabranu ove vrste naoružanja počeo je konferencijom u Oslu, u februaru 2007. godine. Na ovom sastanku je 46 od 49 država učesnica usvojilo deklaraciju kojom su se obavezale da će do kraja 2008. godine stvoriti novi dokument međunarodnog humanitarnog prava kojim bi se zabranila upotreba, prenos, proizvodnja i skladištenje kasetne municije, kao i da će stvoriti okvir za saradnju i podršku na polju pomoći preživelim žrtvama i njihovim zajednicama, čišćenja ugroženih područja i uništavanja zaliha, kako na nacionalnom nivou, tako i u okviru međunarodnog humanitarnog prava i svih relevantnih foruma.

Pored Norveške i vlada Austrije, Irske, Novog Zelanda, Meksika i Perua, izuzetan doprinos ovom procesu su dale Ujedinjene Nacije, Međunarodni Komitet Crvenog Krsta i Koalicija protiv kasetne municije – koalicija koja okuplja preko dve stotine nevladinih organizacija i udruženja iz celog sveta.

Proces se odvijao tokom narednih osamnaest meseci serijom globalnih konferencija u Limi, Beču, Velingtonu i Dablinu, kao i nizom regionalnih konferencija u Belgiji, Kambodži, Meksiku, na Tajlandu i u Zambiji.

Srbija je imala veoma istaknutu ulogu tokom Oslo-procesa. Pored podrške Vlade Republike Srbije, u procesu je aktivno učesvovao i veliki broj aktivista i preživelih žrtava iz Srbije (sadašnji osnivači i članovi PPPS-a).

U oktobru 2007. godine je Srbija bila domaćin Konfencije država-žrtava kasetne municije, jedne od konferencija u sklopu Oslo-procesa, koja je okupila većinu država ugroženih ratnim dejstvima u kojima je korišćena kasetna municija. Ministar spoljnih poslova Republike Srbije, gospodin Vuk Jeremić je otvorio ovaj skup izrazivši punu podršku procesu za zabranu kasetne municije uz nagoveštaj da će Srbija uvesti nacionalni moratorijum na ovu vrstu naoružanja.

Zvanični tekst konvencije je usvojen u Dablinu 30. maja 2008. godine od strane 107 država, među kojima je bila i Republika Srbija.


Beogradska konferencija drzava zrtava kasetne municije, 3-4. oktobar 2007.

Iste godine, u decembru je Konvenciju o kasetnoj municiji potpisalo 94 države. Srbija, na iznenađenje svih, nije potpisala i nije dala bilo kakvo zvanično saopštenje.

Konvencija o zabrani upotrebe, skladištenja, proizvodnje, prenosa protivpešadijskih mina i o njihovom uništavanju

Sporazum o zabrani mina, poznat i kao  Otavska konvencija je međunarodni sporazum kojim se zabranjuju protivpešadijske mine. Njegov zvanični naziv je Konvencija o zabrani upotrebe, skladištenja, proizvodnje i prenosa protivpešadijskih mina, kao i o njihovom uništavanju.

Sporazum je međunarodni pravni instrument kojim se svet oslobađa od štete izazvane dejstvom mina. Kada pristupe Sporazumu o zabrani mina, države se obavezuju:

  • Da nikad neće koristiti protivpešadijske mine, niti ih na bilo koji način "razvijati, proizvoditi, na drugi način nabavljati, skladištiti, zadržavati ili prenositi";
  • Da će uništiti zalihe mina u roku od četiri godine kada Sporazum postane obavezujući za tu državu;
  • Da će čistiti mine na svojoj teritoriji ili pružiti podršku naporima čišćenja u miniranim zemljama u roku od deset godina;
  • Da će u zemljama ugroženim minama izvoditi edukaciju o rizicima od mina, kao i da osiguraju da preživele žrtve mina i njihove porodice i zajednice  dobiju sveobuhvatnu podršku in;
  • Da pružaju podršku ostalim državama članicama, na primer u obezbeđivanju preživelih  ili kroz doprinose programima čišćenja;
  • Da usvoje nacionalne mere implementacije  (kao što je nacionalno zakonodavstvo) da bi osigurale da se na njihovoj teritoriji poštuju odredbe sporazuma.

80% država u svetu pristupilo je sporazumu. Mali broj zemalja je i dalje van ovog sporazuma. Međutim, to ne umanjuje njegov značaj, niti njegove rezultate kao retko uspešnog dostignuća međunarodnog humanitarnog prava i multilateralne diplomatije. U svetu, 80% država je pristupilo sporazumu, pa je čak i bez podrške Kine, Rusije i SAD učinjen ogroman napor da se sprovedu i promovišu njegove odredbe. Sve u svemu, zabrana i sporazum imaju efekta i bez pomenutih zemalja.

Značajno je da većina država koje nisu potpisnice sporazuma odgovaraju na međunarodne pritiske po ovom pitanju. Mnoge države de facto poštuju odredbe sporazuma iako one nisu za njih pravno obavezujuće. Na primer, SAD se u praksi uglavnom pridržavaju sporazuma: one nisu koristile mine od 1991. godine, niti ih izvozile od 1992. One su uništile deo svojih zaliha protivpešadijskih mina, i daju najveći doprinos u svetu naporima čišćenje mina.

Sporazum ima za cilj da promoviše transparentnost i poverenje među državama potpisnicama. Godišnji izveštaji o transparentnosti koje države potpisnice šalju generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija sadrže podatke o vrsti i količini mina u zalihama, o napretku programa uništavanja mina, podatke o svim miniranim područjima, kao i o merama koje se preduzimaju da se pruži podrška žrtvama  (između ostalih pitanja).

Nevladine organizacije imaju važnu ulogu u monitoringu i ohrabrivanju poštovanja sporazuma, kao i njegovoj univerzalizaciji. Ovo se postiže kroz saopštenja kojima se osuđuje i stigmatizuje svako kršenje sporazuma, kao i traženjem pojašnjenja vezanim za tumačenje ili primenu pojedinih elemenata sporazuma.

Landmine Monitor je značajna inicijativa ICBL-a za vršenje monitoringa implementacije sporazuma i evaluaciju napora međunarodne zajednice da reše problem protivpešadijskih mina i eksplozivnih ostataka rata.

Dokumenti